Ovo mi je treći izvještaj za Velebit, inače loše pišem, i gramatika mi je katastrofa (imal sam jedva 2 iz hrvatskoga) tak da se svima koji ovo čitaju unaprijed ispričavam. Osoba sam koja je književno jako nenadarena, ali sam zato puno čital dobre pisce i pogotovo kolumniste. Htio bi iskoristiti ovu priliku da napravim nekaj kaj sam oduvijek htio. U starome časopisu Hacker koji sam često čitao pod školskom klupom, bila je kolumna od našeg knjižvnika/glazbenika/kolumnista Zorana Žmirića, koji je svaki tekst započeo sa glazbenom preporukom za čitanje. Većinom se radilo o nekoj rock/metal pjesmi. Meni su te kolumne bile jako drage pa njemu u čast, predlažem da kada ovo čitate si pustite (nisam znal do prije koji tjedan da je nekaj novo izbacil) – Billy Idol – Cage.

Ovo sam nazval „Vihoraš...pa di ćeš opet“, jer eto tak je ispalo da na svom prvom izletu sa Velebitom, koji je zapravo bil radna akcija sa najbitnijom sekcijom Velebita, Markacističkom, sam bil na Vihorašu i odma se zatreskal, nema tu lijevo-desno kod mene.
Tak da sam si odma tamo rekel da ću ovaj predivan tehnički trail raditi svake godine barem jednom.

Ove godine sam išel dva puta, prvo soliral da ponovim(i slučajno srel ekipu s posla koji su se kretali prema našem mjestu za počinak), a onda sa svojom ekipom da im predstavim tu meni dragu stazu.

Bilo nas je petero, svi solidne konde osim jednoga, koji je li-la ali čvrst pa ajde, nebu baš sad neki teret nosil na leđima.

Ruta je bila jako klasična, od 13. kilometra smo išli po poznatoj stazi, završili kod Hirtzove kuće, i vratili se po makadamu do 13. Presjekli smo u jednome dijelu kroz Klanac Kostura koji sam ja isprobao zadnji puta, a s obzirom da je plan bio vratiti se do autiju po suncu, mi nije bilo bed ih tamo profurati usprkos visokoj travi i ostalim zabavnim stvarima.

Ja kad sam išao tamo sam, sam se znači usrao, e ali usrao.

Imal sam situaciju da sam kasnije morao krenuti na put, sve se zato odužilo, po Klancu Kostura (mislim ime je prva liga stvarno) sam išel po mraku i mogu vam reći da na negdi zadnjoj trećini s lijeve strane, taman iza jednog zavoja ima par toliko praktičnih malih pećina...e pljeskao sam ko nikad do sad...

Krenemo mi tako na naš put. Prvi dio staze do Ljuske je bil zabavan jer po meni služi kao jako dobar tehnički uvod u ono kaj dolazi. Moraš biti fokusiran, noge ti se taman stignu zagrijati, predivno zelenilo te svugdje okružuje i najveća zabava ovog traila tek dolazi.

Na ovome izletu, dogovor je bio Boy-bend poze, zadnji puta su bili rap-gang signs, sad smo skočili na MTV bandwagon.

Ekipi se jako svidio početak jer, kak i sam mislim, rijetko se ovak posebno zelenilo može naći.
Našla nas je dobra sparina, tako da je znojenje bilo sveprisutno.

Polako dolazimo do Ljuske gdje srećemo neku ekipu, 2 dečka i 2 cure, koji su ovdje prvi puta. Malo prezbunjeno gledaju kartu na mobu i pitaju nas da dobro kada je ovo gotovo i dal je sklonište blizu.

Malo smo se zezali s njima, prošli po karti i pozdravili se. Bar nisu pesa sa sobom nosili ko moj kolega s posla kojeg sam srel zadnji puta kad sam išel. Gledati ga kak prolazi kroz Ljusku dok mu je jazavčar sklupčan u ruci pod pazuhom je bil performans zlata vrijedan.

U Ljusci je bila zabava, to sve sam jedva čekal, drugu polovicu Vihoraša mislim, jer tam ima zabavnog penjanja.

Ovak je situacija, frendica koja hajka penje 6a, ok tu nebu beda, japanac je ista stvar, ovi drugi čista suprotnost. Jedino sam ih prije odfural na Okić, jer sam ih htel videti kak se kreću na izloženome i kakvi su sa strahom od visina. Na Okiću ih mogu zakačiti sa ferrata setom, na Vihorašu 0 bodova, pa onoga koji se u Samoboru nije iskazal, taj nebi nit išel ovdje. Jednostavna računica.

Odfuram ih ja do težeg prolaza kroz Ljusku, jedan po jedan su mi se provlačili kroz uski prolaz da vide po čemu bi se trebali spustiti bez osiguranja. Kad sam videl da su svi usrani sam izvadil plan B: slijedite me kroz lakši put gdje imate sajlu, onda ćemo ostaviti ruksake, doći do težeg puta sa donje strane, gledajte mene kak bum se spenjal pa ak hoćete odite za menom. Onda oni koje strah malo napusti se mogu s menom spustiti, ostali po lakšem putu opet.

Mogu ih pohvaliti, svi do jednoga su se na taj način popeli po stijeni i spustili po istoj. Bravo njima na hrabrosti, bil sam baš ponosan.

Negativni dio ove zabave je bio da smo tu izgubili dosta vremena, a ja im stvarno nisam htio priuštiti put kroz Klanac Kostura po mraku.
Pokušali smo stisnuti kolko ide, ali sami znate da je Vihoraš tehnički i nije baš primjeren za jurnjavu.

Zabavno je bilo i da smo nakon Ljuske sreli neka 4 stranca, dva lika i dvije ženske, koji su bez ikakve opreme išli prema vrhu Bijelih Stijena. Ali pazite situaciju. Svo četvero su imali one neke patike za jogging, znate nekaj ala basic Skechers sa onom full mekanom pjenom mjesto đona. Ženske su ajde neke mini ruksake imale, tek tolko da stane bočica vode, sendvič i mobitel. Jedan mlađi lik samo kratke hlače i kratka majca, i neki ćelavi lik koji je došel frajer u košulji raskopčanoj do pupka sa pivskim trbuhom vani.

Zateknem ih ja tak na stijeni, muče se ko Isus, nemaju pojma kolko do kraja, auto im je na 13. i nemaju pojma kolko je dugačak put po makadamu od Hirtza do auta.

Ja se potrudim kolko ide detaljno im objasniti da tek sad ih čekaju razna penjanja i odpenjavanja, sve bez zaštita, osim sajle na spustu sa vrha i onda još imaju fino po makadamu do nazad s time da im garantiram da će se vraćati po mraku jer im je tempo katastrofa i još k tome nemaju nikakve lampe osim mobitela.

Par minuta su bili tvrdoglavi i onda sam vidio da su se opametili i rekli da će ipak po istome putu nazad do auta. Već sam se pripremal uzeti ih sa sobom, ispričati se ekipi da ćemo dosta duže hajkati i ipak se po mraku vraćati jer stvarno ih nisam htio pustiti same samo tako.

Njihovo objašnjenje je bilo da su na guglu našli ovaj put, da su slike bile lijepe, i da im se činilo ok...

Mi smo nastavili, i uz puno fotkanja, poza po hvatovima na stijenama i svime ostalime došli polako do vrha Bijeli Stijena. Tu su se svi oduševili, jako su uživali u penjanju i odpenjavanju kaj mi je bilo jako drago jer ti dijelovi su mi bili i najveća briga. Na vrhu je bilo veliko veselje i puno fotki za album covere.

Kada smo došli do Hirtzove, svima je postalo jasno zašto sam htio ovo pretvoriti u dvodnevni izlet sa kampiranjem, no to smo ostavili za sljedeću godinu jer je vikend ispal više busy nego kaj se to originalno mislilo. Nakon kratkog odmora kod skloništa, pojeli smo jabuku i put pod noge do auta.

Hodanje po makadamu je imalo svoj tempo tako da stignemo do auta još pod suncem, japanac mi je posebno zahvalio na scary putu kroz Klanac. Kaže da se nagledao šuma po mraku i jako mu je drago da smo ga izbjegli na tom zadnjem dijelu.

To je u glavnom to od ovoga izleta. Ja sam ponovno sakupio puno lekcija o planiranju grupnih izleta, pogotovo o tome što sve, i koga sve se može sresti po putu. Nakon ovoga mi se sviđa na put krenuti još ranije, zbog spomenutih situacija, i još se više pripremiti na potencijalne poteškoće. Jer lako se moglo desiti da bi onu četvoricu zatekli u puno gorem stanju, na lokaciji gdje em netko rijeđe prolazi nego na nekoj klasičnoj hajk lokaciji, u prirodi koja je puno netaknutija i s time više divlja, i sa signalom na mobitelu koji ga neće ali ga neće, sami znate.
Ovaj izlet mi je dao za misliti o puno toga.

Na kraju za nas je bio jako uspješan i pun veselja, a i nadam se da se iz teksta i slika može bar malo dočarati cijela priča.

P.S. Još jednom zahvala našoj Markacističkoj sekciji da me upoznala sa ovim trailom, zahvala školici da su me još jednom proveli kroz njega zbog čega sam se bolje osjećao da ja nekoga drugoga vodim na istu lokaciju i, vidimo se opet.

Jan Sohr